"Кроз васиону и векове"

са часа српског језика...

kviv

Не могу да заспим. Преврћем се у овој медвеђој кожи. Превруће је, без обзира на хладовину коју чувају ови камени зидови. Устајем, а под ногама ми сваки облутак познат, ево, са овим овде се баш пре неко вече посвађао палац моје леве ноге. Ветрови су ноћас питоми и топли, што значи да ће време сутра бити идеално за лов. Ваља одржавати ватру, барем тако мој стари каже.

Био је један од најцењенијих врачева овог племена – неустрашив и свезнајућ. Каже, ватру нам шаљу преци који се уморе гледајући нас како се мучимо да натерамо искру да заигра пред нашим очима. Прича да је и кремен такође њихов дар нама. Недостаје ми. Свуда око мене је присутан његов рад. Пре смрти је насликао крдо јелена у трку, тако живописно да су се многи плашили да ће настрадати од толико рогова и копита. Сматрао је да ћу га ја наследити и надмашити по умећу. Тврдим да се преварио. Питам се, може ли та храброст исто тако пасти с неба?

Данас је веома важан дан. Јавили су ми да сам примљен у службу господара Ра. Хиљаду ми свитаца, то је заиста велика част! Отац ће бити веома поносан, иако мислим да би више волео да сам прошлог лета са братом отишао у писаре. Брат висок, не и претерано мишићав, савија папирусе лагано и пажљиво, али често ставља писаљку за уво, што оца и дан – данас љути. Тврдио је да само робови своја оруђа носе тако аљкаво. Брат није марио за очеве речи, био је дубоко у души занесењак и сањар. Воли да црта још од малих ногу, тачније, од када је угледао пећину са цртежима крда јелена. Често му носим своје папирусе да их ослика. Велики Ра ће бити веома задовољан својом представом на папирусу. Дневна звезда одлази на починак остављајући за собом бистру пурпурну боју на небу. Велики Ра је заиста срећан.

Нисам имао избора. Или манастир или сигурна смрт. Мада када имате само неколико дана од рођења и када сте остављени у обичној, напуклој котарици од сувог прућа, немате ни прилику да се изјасните. Овде сам већ пуних седамнаест година, добро храњен и добро учен. Пре неколико месеци се за једног племића тражила Библија и то на латинском. Срећом, неколико опата одлично говори латински, па сам још као мали слушао њихове беседе о Христу и неким богохулницима који верују у више богова. Ја верујем, искрено, само у добру порцију хране, мада често остајем после вечерње молитве и причам са Христом, у нади да ме слуша и да ће ми помоћи. Послушан сам, обављам све послове које ми дају, ево, чак сам и препис Библије завршио. Једино због чега ме пече грижа савест јесу папируси које ми је старешина забранио да гледам. Погледах кроз прозор и видим како ми Господ јасно шаље сигнале да то не чиним. Северњача чудно сија. Прекрстих се, изговорих наглас пет Оченаша и три Поздрава Марији, отворих шкрињу из које се безобразно осмехивао папирус. Ништа, до гомила чудних цртежа, а међу највећима је Сунце. Чини ми се да је неко протумачио значење Сунца. У углу је црним мастилом, ситиним словима писало „Ра".

Драги моји, пишем вам, можда и последњи пут. Неколико дана седимо у каљавим рововима избегавајући гранате које пљуште као и ове проклете ледене капи кише – неуморно. Недостајете ми! Не прође ни тренутак а да не помислим на ваша мила лица. Памћење освежавам сликом коју чувам у Библији – можда неће заштитити мене, али нека ми сачува вас. Држим их ту, крај срца. Не знам када ћемо изаћи одавде, али лудим од ових суморних лица. Сви су избезумљени и уморни, неиспавани а скоро и ненаоружани, са веома малим залихама муниције. Не сећам се када сам последњи пут јео и спавао. Надам се да сте ми сви добро. Драга, изљуби децу. Волим вас све. Изгледа да се спрема незгодна олуја. Не слути на добро...

Очи су ми већ дуго уморне од пиксела монитора рачунара. Пројекти се нижу један за другим. Мислио сам да никада нећу ухватити ни пола сата сна: испитивање терена, логора, чињеница, интервјуисање људи који су проживели и преживели Други светски рат... Ех, да је барем мој дека жив... Никада га нисам упознао, једино што ми је од њега остало јесу пар фотографија и писма са фронта која не говоре много о самом рату. Никада нећу схватити због чега људи морају да буду тако окрутни према другима – сва та борба ни око чега, ако мене питате. Проверавам дисплеј телефона, нема порука ни позива. Можда успем да уграбим који минут сна. Или сам се ипак преварио? Да, тога сам се и плашио. Нова порука у пријемном поштанском сандучету је весело скакутала на монитору. Још један пројекат. Пећина са цртежима јелена који трче.

Здраво ујаче, куцам ти овај мејл већ неко време. Вршљао сам по интернету и издвојио оно што мислим да је најважније за твоја истраживања о Земљанима. Обухватио сам суштину и мислим да из тога можеш да упоредиш вашу и нашу прошлост. Мама те поздравља и пита како иде клонирање стада Б7. Довршио сам пса робота око којег си ми помагао и свима се допао. Веран ми је и, када будемо завршили усавршавање летелице, и њега ћу повести у космос, па на вашу планету. Не брини, програмиран је тако да не јури ваше животињице. Једва чекам да вас видим!

Тамара Келић III5
Школски центар „Никола Тесла"
Вршац

 

MikroTik Academy

 

 

Cisco Networking Academy

Oracle Academy

ECDL

__________________

Фејсбук

Мултимедија

Корисни сајтови

Подели!